среда, 02. новембар 2016.

FILM FRONT: GO TO THE NEXT LEVEL!


Svi vole kratke filmove! Ovaj Filmski Front obeležila je rekordna posećenost i autentičan i kvalitetan program. Preko 2000 ljudi pogledalo je više od 60 kratkih filmova za četiri dana. Stručni žiri u sastavu Mina Cvetinović Pavkov, animator; Pavle Vučković, reditelj; Marko Grba Singh, reditelj; doneli su tešku odluku o pobednicima 14. Filmskog Fronta selekcije “Show your skills” (Srbija i region)
 Nagrada BOSS LEVEL  pripala je igranom filmu "Igra malog tigra" autorke Jasne Nanut kako u obrazloženju kaže - "Za iskren, kompletan film, koji se bavi tolerancijom u muško-ženskim odnosima, baziran na intimnom scenariju i do tančina iznijansiranim karakterima." Nagrada pod nazivom NEXT LEVEL - "Za podstrek mladom autoru koji najavljuje specifičnu autentičnost u izrazu. Za originalnost u pristupu jednoj tipskoj ruralnoj porodičnoj temi." pripala je igranom filmu "Paraliza"  Zorić Dušana. BONUS LEVEL zaslužio je dokumentarni film"Dušan, čovek sa sporim internetom"  Kesegi Daria -"Za sveži, duhoviti, emotivan opis generacije kojoj internet postaje jedini način komunikacije.".  Na svečanoj dodeli prisustvovao je i autor ”U suštini ja sam gledao mnogo dokumentaraca i činilo mi se da svi imaju neku formulu. Tužno, slow motion, on šeta i baca kamenje i slično. Delovalo mi lepo, a jednostavno i rekao sam sebi da moram to da snimim. Ja ne doživljavam nikakvu patnju u životu i odlučio sam da smislim veliku glupost za koju bih ’’doživljavao’’. Mi smo sa sela i stvarno imamo spor internet i morao sam tu moju patnju da pretvorim u film.”- rekao je Dario o svom filmu.
Nakon proglašenja, putem video poruke oglasila se i Jasna Nanut i istakla svoje zadovoljstvo povodom osvajanja nagrade na jednom od prestižnijih festivala kratkog metra u regionu.
Za najbolji film međunarodne selekcije ”Challenge accepted”, glasala je publika ocenjivajući svaki film na skali od 1 do 5. Publika je dodelivši prosečnu i najveću ocenu 4,75 nagradu dodelila filmu "He and She" koji potpisuje autor Marco Gadge.   Marko Grba Singh ovim povodom je istakao da je ove godine Filmski Front dokazao i pokazao da ispunjava sve kriterijume jednog kvalitetnog filmskog festivala i da svaki naredni level za ovaj Festival može biti samo bonus level. ”Kino Klub Novi Sad kao organizator Festivala oduvek se trudio da pruži šansu mladim i neafirmisanim autorima kao i nezavisnim i malim produkcijama. Čast nam je da sudeći po broju prijava, posećenosti i rejtingu u regionu to uspešno i ostvarujemo. Trudićemo se da to shvatimo ozbiljno i nastavimo još samopouzdanije”, kazala je direktorka Festivala Nina Latinović. ”Ako veruješ u nešto i ako guraš neki svoj cilj mislim da uvek možeš da se baviš tim. Ukoliko je iskren pristup i neko to radi iz srca onda će verovatno to da funkcioniše.”- poručio je Pavle Vučković mladim autorima kao i organizatorima Fronta.  Neosporna je neophodnost postojanja ovog festivala kako za publiku tako i za autore. Za ovu godinu je igra završena ali po svemu sudeći nikad nije game over, jer uvek postoji sledeći nivo! 
FILM FRONT YOU WIN!

GO TO THE NEXT LEVEL!

DOKUMENTARNI FILM SELEKCIJE SRBIJA/REGION

Razne su asocijacije na sintagmu iz naslova. Ipak, bar kako se potpisnici ovih redova čini, dokumentarni film (samim tim što onemogućava iluziju) u našoj svesti podrazumeva dozu ozbiljnosti. Predočavaju nam se činjenice, a pogotovo ukoliko su one iz našeg neposrednog okruženja time postaju teže za distanciranje, stvaranje iluzije. Teško štivo, ne čini vam se? Jednostavno bi bilo gledati kratki dokumentarac o severu Danske...
Ipak, domaća selekcija Filmskog Fronta nudi nam pet tematski i stilski sasvim različitih filmova koji, svaki na svoj način, iskaču iz opisane predrasude i baškare nam se posle dugo po pameti.


Dušan, čovek sa sporim internetom

Nezavisno od toga jeste li nekada u životu osetili bol slabog wifi signala ili ne, Dušanovo gotovo romantičarsko preterivanje malo ko nije i sam proživeo. Zato se i povezujemo i smejemo njemu, čoveku sa malim-velikim problemima, dramatičnoj muzici i parodijskom tonu filma. Film traje nešto ispod četiri minuta, koliko i prosečna šala, ali ga format i ton ne čine manjim estetskim uživanjem. Dramatični kadrovi u magli u pastelnim bojama prave savršenu atmosferu koju muzika i patos u glasu Dušana-naratora upotpunjuju. Režirao ga je Dario Kesegi, čiji intervju takođe možete pročitati na blogu Filmskog Fronta.


Bitlsti in Slovenia

Film je rezirao Tomaz Pavkovic, a, kako na kraju saznajemo, govori o učesnicima štamparske radionice u Matrijaršiji (Beograd). Oni vole da sviraju i predstavljaju nam se u kolažu razgovora sa kamerom i prikazom njihovog nastupa. Jedan sasvim neobičan bend koji predvodi Pseudo Alen Islamović, a često sviraju i sa Bitlstima. Njihovi fanovi su mala, ali odabrana grupa. Gledaoci bivaju neposredno upoznati sa njima i njihovom pričom, bez ikakvog konteksta (koji delom dolazi na kraju) ili uvoda. Upravo ovakav pristup čini ovaj film prijemčivim, a gledaoce radoznalim- nije važno šta je to što oneobičava ovaj bend, važno je koliko su oni interesantni u svojoj različitosti.


Ispred zastava

Film Sanje Bistričić na festivalskom prikazivanju dobio je glasan aplauz. Tema filma je sasvim u skladu sa našom premisom iz uvoda, to jest, tretira posleratnu mržnju između Srbije i Hrvatske, te je sasvim očekivano da izazove emotivnu reakciju. Ipak, fokusira se na jednu dijametralno suprotnu sliku- ljubavnu priču. Dvoje mladih pričaju nam o svom upoznavanju i zajedničkom životu i preobražaju svoje slike o Srbiji, to jest, Hrvatskoj. Iako je naivan, a možda i tendeciozno naivistički, film pogađa žicu jer je iskren.


Zašto da živim

Pank, droga i hrišćanstvo. Zašto da ne pogledate ovaj film? Naslov je preuzet od istoimene pesme benda Dva minuta mržnje, sa čijim se članovima upoznajemo gotovo 30 godina nakon njegovog raspada. Scenario i režiju radio je Nikola Končarević. Iako je vizuelno dosta monoton (prepliću se lica sagovornika i izoštreni delovi teksta na stranicama knjige, kao i poneka fotografija) otvara mnoga pitanja. Formalno se bazira na priču Saše Ivanovića Sajle o skidanju sa droge i pronalasku puta do vere, a gledalac ne može i sam da ne prevrne po glavi odnos između panka i hrišćanstva (kako Sajla kaže- Isus je bio panker). Interesantan je i njegov pogled na duhovnu muziku jer, po njemu, ona podrazumeva duhovan tekst, a može da bude bilo kog žanra. Na kraju, pitamo se i šta je to bunt i koje sve forme može da uzme.


24h ljubav

Ispitni film Milane Nikić inenađuje naša očekivanja i u kontektekstu žanra i u kontekstu naslova. 24h ljubav je vrlo lična, iskrena priča o ljubavi između autorkinih dede i babe koju ona metaforično vidi kao ljubav vilinih konjica koji žive samo dan i zajedno se ugase. Gledalac je svestan ruke koja drži kameru jer čuje autorku kako se smeje ili razgovara i zato se ne oseća voajerski u tom mikrokosmosu života ovih staraca. Istovremeno, oseća se vrlo lično uvučen u razgovor ovo troje ljudi koji se dobro poznaju i vole. Okosnicu priči daje monolog o razmišljanju o ljubavi, koji je možda i predugačak i suvišan, ali jedan isto tako umetnuti element jeste veoma interesantan- kratki klipovi mladih u izlasku koji takođe razgovaraju o ovoj temi. Film je topao i poziva na razmišljanje. A šta je lepša tema?

петак, 28. октобар 2016.

F KAO FILM, FF KAO FILMSKI FRONT

Milana Nikić je rediteljka, autorka filma 24h ljubavi, dobar sagovornik, a  još bolja u igri asocijacija. Veruje da bi se na sledeći level moglo doći otvaranjem bioskopa na otvorenom iza Kulturnog Centra Novog Sada, a da je Filmski Front na kojem god levelu želi da bude. Jer je jedino važno da postoji.

A - autoportret. svaki dan ceo dan u svemu ga vidim.
B - bleja, način provođenja vremena tako da samo trošiš vreme na stvari na koje ti se u tom trenutku rade.
V - Vadisrce, Boris Vian - roman koji zapali maštu.
G - Godo. Ko je taj Godo i zašto ga je uopšte bilo ko ikada i čekao?
D - moj Deda Petar, stvarno najveći gospodin čovek.
Đ - Đuza Stojiljković i njegova izvedba pesme Devojko Mala u filmu ljubav i moda.
E - eskimski poljupci nosom.
Ž - Žil Vern i Žan Pol Sartr
Z - zle veštice u bajkama.
I - Italijanski neorealizam i kradljivci bicikala.
J - jo- jo, igračka koja mi je trenirala strpljenje kad sam bila mala.
K - Klabing Klabing, zezanje do bola.
L - Leopard print. Teška stvar za nositi svakog dana.
LJ - l ljubav jer će spasiti svet, Dostojevski nikad nije lagao.
M - mlevena plazma i mleko
N - nebo nad Berlinom, noć na zemlji i nepodnošljiva lakoća postojanja.
NJ - njoke s četri vrste sira
O - otpadanje. Kao permanentno gluvarenje samo bolje
P - pozorište i predstave koje se stalno dešavaju i koje će se zauvek dešavati.
R - ristreto kafa i voda sa kriskom limuna
S - stršljen. moja omiljena reč
T - turisti, nikad nisam htela da budem jedan od njih.
Ć - ćorsokak, na engleskom dead end street
U - ursula, najzlobnije ime u španskim serijama
F - felini i frojd i flitvud mek i frulaš čarobni
H - hirosima mon amour film koji nikako da pogledam
C - čula sam da planiraju da ga izbace iz azbuke NE DAMO C, a može i cimbalo.
Č - čarobni breg, u tim godinama?
DŽ - Џим Џармуш!!!!
Š - šolje su plave muzika je lek daj mani me ovog idemo u mek

14. FILMSKI FRONT: NA POLA PUTA DO CILJA!

Dva levela daleko smo od starta! Za dva dana Filmski Front posetilo je više od 1000 ljudi! WOW, rušimo rekorde u stilu slogana “PREĐI NA SLEDEĆI LEVEL”.   Kada je direktorka Filmskog Fronta i Kino Kluba Novi Sad Nina Latinović svečano otvorila Front, sve je počelo da se slaže kao u tetrisu! Element po element, film po film, poen po poen i stižemo  do cilja. Ipak, polako…  Još dva dana nas deli! Ne treba sagoreti u želji za uspehom, treba biti strpljiv i taktičan. E, Filmski Front opasno taktizira!
sa leva ka desno (Mina Cvetinović, PR; Filip Markovinović, selektor; Nina Latinović, direktorka Festivala; Dario Kesegi, autor filma “Dušan, čovek sa sporim internetom”; Dušan Zorić, autor filma “Paraliza”, Pavle Vučković, Marko Grba Singh, Mina Cvetinović Pavkov, članovi stručnog žirija)  Fotograf: Miloš Čubrilo

Selekcija Srbija/region srčano pokazuje svoje skilove, a pred žirijem je težak zadatak. “Uzimajući u obzir da su u pitanju različiti žanrovi i filmske forme potrudiću se da sagledam sve aspekte pod kojima su filmovi nastali. Biće jako teško oceniti, pogotovo što su u pitanju mladi autori. Pokušaću da prvo analiziram i pogledam sve filmove pa da razmislim šta je najbolji kriterijum za ocenjivanje filmova.” - rekla je Mina Cvetinović Pavkov članica žirija. U selekciji Srbija/Region videli smo preko 15 filmova i domaćinski ugostili autore.  “Film ne treba da šalje poruke nego da postavlja pitanja, tako da bih ja više voleo da moj film postavi neka pitanja u toku nečijeg odrastanja kad treba da stisnemo zube i preuzmemo neku odgovornost za svoj život, svoje želje i potrebe.”, rekao je Dušan Zorić reditelj filma “Paraliza” koji smo gledali u sredu.  Da li će žiri stisnuti zube i preuzeti odgovornost pri donošenju odluke za najbolji film na Filmskom Frontu, saznaćemo na svečanoj dodeli u subotu u 22 časa i 40 minuta.  

Do tada će sigurno biti još puno prepreka u stremljenju ka opasnom, ali zasluženom cilju. Možda je najbitnije da film bude iskren, a onda će sa tim biti i emotivan.”- rekao je Pavle Vučković, reditelj filma “Panama”, iz ugla stručnog žirija, a njegov kolega po profesiji i funkciji na Frontu Marko Grba Singh se složio - “Ono što me najviše zanima i što najviše tražim u filmu je emocija koja dolazi pre informacije. Mislim da je bitno da emocija bude jača od informacije, da narativ nije uvek glavno sredstvo kojim se stvara. Najbitniji su mi emocija i atmosfera”.


Međunarodna selekcija prihvatila je izazov, a sa njima i publika. Kritički nastrojeni i kinematografski osvešćeni redovni frontaši uzeli su svoje hemijske u ruke i nemilosrdno delili ocene. “Najteža smo publika. Godinama već pratimo program Filmskog Fronta i sada ocene delimo sa iskustvom. Čak smo smislili i naše kriterijume. Ipak, moramo priznati da su ove godine filmovi mnogo kvalitetniji nego svih prethodnih godina. Front je svakako prešao na sledeći level!”- rekla je vesela ekipa redovnih posetilaca Fronta. Filmove Međunarodne selekcije “Challenge aceppted”, ocenjuje publika na skali od 1 do 5, a film sa najvećim broj glasova odneće pobedu i preći na sledeći nivo.

Mislim da svako treba da uradi film iz svog trenutnog nivoa. Ja gledam iz svoje vizure, moj prvi igrani film koji sam radio je film koji odražava moju emotivnu, profesionalnu i životnu zrelost i mislim da svakim novim filmom govori se o nekom svom nivou. Tek sledećim filmom će napraviti korak dalje, to važi i za njih i za mene.”, konstatovao je Pavle.  

Još DVA DANA FILMSKOG FRONTA! Nije malo! Čeka nas obeležavanje Svetskog dana animiranog filma i jos dve runde obe selekcije.  U subotu kada dođemo do cilja, u svojoj punoj snazi pravimo žurku zatvaranja u Crvenom petlu, a posle toga nadamo se da zaslužujemo recharge! 
Nemojte nas pratiti na blogu (filmskifront.blogspot.rs), sajtu (www.filmfront.rs), heštegu (#predjinasledecilevel #gettothenextlevel #filmskifront #kojefilmovegledamonafrontu), fejsbuku (www.facebook.com/filmskifront/)  ili instagramu (www.instagram.com/filmskifront/), dođite da se družimo u realnom životu. Sala Kulturnog centra Novog Sada i živi ljudi koji se hvataju u koštac sa filmovima! To treba videti!!!

NE PREKIDAJ IGRICU, DOĐI NA FRONT I “PREĐI NA SLEDEĆI LEVEL!!!” 

SRPSKI I HRVATSKI FILMOVI NA FILMSKOM FRONTU (ILI: ŠTA NIJE ISTO U FILMOVIMA KOJE GLEDAMO BEZ TITLA)

Bogata jugoslovenska kinematografija se, čini se, raspadom Jugoslavije još više obogatila. Promenila je, doduše, naziv i postala ex-yu filmografija, ali se povećao broj snimljenih filmova i spektar tema kojima se autori u njima bave.

Na 14. Filmskom Frontu, gledamo domaće i strane filmove među kojima su ostvarenja i naših zapadnih komšija. Iako su žanrovski, konceptualno, tematski i estetski filmovi i iz jedne iste države veoma raznoliki, pokušala sam da ih, apofenijski, grupišem, sa ciljem da uporedim šta je to slično, a šta različito u scenarističkim i rediteljskim delima iz, do nedavno, iste države.

Hrvatska se na Frontu predstavlja, između ostalog, Nedjeljom, Cvijećem, Igrom malog tigra, Piknikom. Pokrivaju različite teme, vremenske periode i za protagoniste uzimaju likove drugačije starosne dobi. Nedjelja je priča smeštena u vreme smrti Tita i govori o nedelji dečaka razvedenih roditelja, Cvijeće, pak, savremen film o poseti dve različite porodice bolesnim očevima/supruzima, Piknik pripoveda o poseti dečaka ocu u zatvoru, a Igra malog tigra prati pokušaj dvoje sredovečnih ljudi da ostvare emotivnu vezu. Međutim, svi ovi filmovi u prvom ili drugom planu jasno kazuju kako se život nastavlja i teče bez obzira na okolnosti. Tito će umreti, dečak će se uplašiti kako seljaci štroje bika, mi ćemo i dalje živeti. Otac će umreti u bolnici, ali deci će ostati apartman sa kojim treba videti šta dalje. Opsesivno pedantni muškarac će skuvati večeru ženi u cilju da je zadivi, ali će nastaviti da posmprema i prska osveživač vazduha  kad ona odbije odlazak na piće. Vozač dečaka koji ide da poseti oca u zatvor će otići na piknik kad završi smenu i u slast pojesti krmenadlu i zaliti pivom. I svi ćemo nastaviti da živimo, svesni onoga što se dešava oko nas, ali ne i dovoljno spremni da nam to promeni tok življenja.

Filmovi nastali u Srbiji: Grad, Divčibare, Izgleda kao da smo sami, Paradigma, takođe obrađuju raličite ideje, na realističan i na apsurdan način. Ljubav između momka i devojke iz Novog Sada u poseti Beogradu, roditeljstvo i odnos sa prošlošću, prijateljstvo i homoseksualnu ljubav, roditeljsku zabrinutost oko sinovljevog sastava. Zajedničko im nije samo to što se bave ljubavlju u ma kojem obliku, već i to što pokušavaju da isprave grešku iz prošlosti. Da se bave njome, preispituju, okaju je, ili nateraju gledaoca da razmišlja da li je greška uopšte i  počinjena. Grad će nas ostaviti, u prvi mah, zbunjenim da li je nepoznati mladić počinio napad na devojku. Divčibare će direktno vratiti junaka u prošla zbivanja, Izgleda da smo sami će pokazati publici ispravljanje greške, a Paradigma će se baviti  preispitivanjem i u apsurdnom maniru zapitati šta je i čiji uopšte propust. Život se nastavlja uz veliko „ali“ koje sadrži sva kajanja, negiranja, pa i snagu da se prizna i ispravi načinjeno.


Dok su Hrvati u filmovima praktični do mere (kako bi to jedna mlada spisateljica rekla) slomio sam ruku, ali to je sjajno jer svakako sam hteo da poljubim svoj lakat, mi smo osetljivi i ruku bismo odmah previjali i razmišljali kako smo je to pobogu slomili.

ČOVEK SA SPORIM INTERNETOM

Dario Kesegi je jedan učesnika koje je predstavio Filmski front i čiji kratkometražni film ,,Dušan, čovek sa sporim internetom’’ ste mogli da pogledate sinoć na projekciji ili na njegovom youtube kanalu Stuberi.

Dušan, čovek sa sporim internetom
Na kom si ti sad levelu i šta treba da uradiš kako bi prešao sledeći level?

Na beginner-u sam. Samo treba snimati sve više i više i truditi se da svaki film bude bolji od prošlog. To je formula za uspeh.



U svojoj biografiji si napisao – Just a small town boy filming in the lonely world, pa malo opiši taj lonely world i zašto si uopšte počeo da se baviš filmom?

Od malena volim da stvaram nešto. Brat na fakultetu je prihvatio projekat da radimo film, ja sam uvek bio fasciniran filmovima i odlučili smo da ga snimimo. On je dobio desetku i oduševio sam se kako je to izgledalo, izgledalo je ,,kao na filmu’’ iako smo mi to snimili kad smo dodali muziku i efekte bilo je fascinantno. Pošto sam iz malog sela, svi su videli naš film i pohvalili su nas, pa sam samo odlučio da nastavim.



Da li je film za tebe jedan vid umetnosti kroz koji se izražavaš ili vid zabave?

Definitivno vid umetnosti.



Videla sam da sa svojim prijateljima imaš Youtube kanal gde na humorističan način predstavljate neke životne situacije, razmišljanja i slično. Zanima me da li ste više okrenuti zabavi kroz taj program ili težite da možda dostignete određen uspeh, kao recimo Dnevnjak?

Šta ja znam. Dnevnjak je više kreator skeč komedije, Youtuber se bazira na odnos sa publikom. To što mi radimo na Youtube-u nema toliko veze sa filmom iako je meni film strast, Youtube je komplementaran. Tamo se više fokusiramo na humor, a ja odvojim vremena da snimim film sa strane sa društvom. Smatram da Youtube ne služi za film već mesto gde smo mi ličnosti koje zabavljaju određenu publiku.



Izvan Youtube kanala rekao si da se baviš filmom, postoji li nešto određeno što sada radiš?

Da, brdo ideja koje treba stići i uraditi. Sanjam o tome da uradim dugometražni film, otprilike imam šest ideja za filmove i za jedan sam čak napisao i skriptu samo čekam pravi trenutak za snimanje. Ovako inače studiram, pa mislim da bih mogao posle završetka studija da se više posvetim filmu.



Tvoj kratkometražni film ,,Dušan, čovek sa sporim internetom’’ za neke je satira, a za neke horor koji proživljavaju na dnevnoj bazi.  Jel inspiracija došla iz ličnog života ili sagledavanja problema zavisnosti od društvenih mreža?

Jeste ismevanje. U suštini ja sam gledao mnogo dokumentaraca i činilo mi se da svi imaju neku formulu. Tužno, slow motion, on šeta i baca kamenje i slično. Delovalo mi lepo, a jednostavno i rekao sam sebi da moram to da snimim. Ja ne doživljavam nikakvu patnju u životu i odlučio sam da smislim veliku glupost za koju bih ’’doživljavao’’. Mi smo sa sela i stvarno imamo spor internet i morao sam tu moju patnju da pretvorim u film.



Na nesvakidašnji, satiričan način si prikazao fenomen zavisnosti od interneta. Misliš li da će te to izdvojiti od drugih učesnika?

Na  neki način jeste stvarno parodija, ali nisam siguran. Uostalom, videćemo kako će biti posle projekcija.



Šta misliš koja ti je šansa da u Srbija i region selekciji odneseš pobedu?


Ja nisam ni znao da se takmičimo. Sad sam uzbuđen, ali iskreno ne znam obzirom da nisam video od drugih učesnika filmove, a tražio sam ih i po fejsu i po youtube-u. Stvarno se nadam najboljem.


Na kom je levelu Filmski front?

Stvarno ne znam, prvi put sam ovde i ništa ne očekujem. Za sada je sve jako prijatno i profesionalno. Posle filmova i žurke ću sigurno imati neki utisak.


EMOCIJA JE VAŽNA ZA DOBAR FILM

Tokom prvog dana ovogodišnjeg "Filmskog fronta" razgovarali smo sa Markom Grba, članom žirija selekcije "Show your skills"  koja obuhvata filmove iz Srbije i regiona.

Žiri ste u selekciji koja obuhvata filmove iz Srbije i regiona. Šta mislite o ovogodišnjoj selekciji?

Zanimljivo je to što ovaj festival ne pravi razliku između igrane, dokumentarne ili eksperimentalne forme. To su više administrativne podele, a film je samo jedan, kao što je rekao rumunski režiser Cristi Puiu. Mislim da ima baš kvalitetnih filmova.


Koji su Vaši kriterijumi prilikom ocenjivanja, šta tražite u filmu?

Ono što me najviše zanima i što najviše tražim u filmu je emocija koja dolazi pre informacije. Mislim da je bitno da emocija bude jača od informacije, da narativ nije uvek glavno sredstvo kojim se stvara. Najbitniji su mi emocija i atmosfera.


Vaši filmovi prikazivani su na raznim domaćim i stranim festivalima. Kolika je važnost festivala za filmske autore?

Mislim da je od presudnog značaja. Ja sam imao sreće jer je film koji sam snimio na drugoj godini studija bio veoma uspešan. Studije filma su zapravo idealna prilika za proboj u festivalski svet, bitno je napraviti prvi korak još tada.


Vaš film, Abdul&Hamza“ bavi se dvojicom izbeglica koji se kriju u napuštenoj kući blizu granice Srbije i Rumunije. Kako je bilo snimati takav film, iz ugla ličnih priča?

Bilo je dosta teško. Pre svega je teško naći ljude koji bi želeli da učestvuju u tome, a da im ne oduzima mnogo vremena, jer oni najčešće samo prolaze kroz Srbiju i zadržavaju se svega 2-3 dana. Išli smo na drugu lokaciju, nismo snimali u pravom kampu već u planinama u blizini Vršca i nije bilo jednostavno pronaći ljude koji bi na to pristali. Sa Abdulom i Hamzom sam prošao kroz scenario i prepisali smo neke scene. Na taj način sam saznao dosta o njihovom putu. Sve što se događa u filmu je istina, ali je izmešteno na potpuno drugo mesto. Ta tema je uvek nezgodna, želeo sam da im priđem sa dostojanstvom, da uzdignem njih i njihov problem, da se kroz njih vidi problem celog društva. Hteo sam da ih prikažem u svakodnevnim aktivnostima, bez pravljenja velike narativne strukture oko toga, da u sitnim detaljima vidimo njihov život.


Kako je bilo pronaći ljude i raditi sa njima na igrano-dokumentarnom filmu, gde oni glume sami sebe?

Imali smo kastinge u azilantskim centrima po Srbiji i nije lako. Dva puta sam pronašao ekipu da bi mi sutra javili da moraju da idu. Tražio sam suprotne likove i zato mislim da su Abdul i Hamza na kraju dobri. Jedan je jako tradicionalan i porodičan, a drugi je više zezator. Iz tog sukoba nastao je krajnji produkt.


Da li je, i koliko, važna aktuelnost teme filma za učešće na festivalima?

Postoji taj manirizam, ali nije presudno, ima svega i svačega na festivalima. Nakon što završim film, najčešće već u napred znam gde bi mogao da se plasira. Ne idem po svaku cenu na neka mesta koja mi se ne dopadaju. Ali, u suštini, mislim da i dalje ima prostora za svakoga. Neke teme povuku i ljudi masovno počnu da prave filmove o sličnim temama, ali uvek ima mesta i za drugačije.


Koji Vam je omiljeni deo procesa tokom snimanja filma?

Uvek imam scenario, ali na samom snimanju puno improvizujem. U suštini mi je bitno da osnovna ideja iz scenarija ispliva, ali ne nužno na način kako je prvobitno zamišljeno. Volim kada se na setu dogodi nešto nepredviđeno, a da zapravo ispadne dobro. Volim magiju tih trenutaka, to mi je najlepša stvar na snimanju.


Koji film ste pogledali najviše puta u životu?

Verovatno “Ko to tamo peva”. Sigurno. Ako računam ceo život, od detinjstva, kao mali sam gledao “Ko to tamo peva” po 5 puta nedeljno. Mislim da i dalje u glavi imam pola filma. Ne mogu da ga analiziram kao odrasla osoba uopšte, posmatram ga iz potpuno drugog ugla. Baš sam bio fasciniran.


Da li trenutno radite na nekom novom projektu?

Trenutno radim na dva kratka filma. Jedan sam snimao u aprilu u Kini, to je opet igrano-dokumentarni film o jednoj opservatoriji koja se nalazi na planini blizu Tibeta. Tu živi nacionalna manjina koja je jako zanimljiva, kao i lokalne legende tog područja. U post produkciji je i uskoro će biti završen. Drugi sam snimao u Bukureštu, to je kolaž mojih putovanja. Planiram da u njega ubacim svoju arhivu sa putovanja po Maleziji, Španiji, to je eksperimentalni film i tek treba da se radi na njemu.


Moto ovogodišnjeg Filmskog fronta je Pređi na sledeći level“. Šta treba da uradite da biste prešli na sledeći level?

U filmu, u životu, ili? Sledeći level... Čini mi se da na studijama, to jest na prvoj godini, nisam mnogo znao o filmu. To mogu da kažem iz ove vizure. Znao sam istoriju filma, ali nisam znao mnogo o modernom filmu, digitalnoj eri, a to je jako bitno. Prvi korak dolazi sa probojem, prikazivanjem svog filma, ali ne u porodičnim krugovima, nego negde gde neko sa strane može to da vidi. Mislim da je to prelazak na sledeći nivo. A dalje... Zanima me mnogo stvari i stalno se preispitujem da li pravac kojim trenutno idem ima smisla ili ne. Film je kao živi organizam, treba pažljivo raditi.


Na kom levelu je Filmski front?

Mislim da festival ispunjava sve kriterijume kvalitetnog festivala kratkog filma. Tako da je svaki naredni level samo bonus level, za prave gejmere.